Blog Archives

Transgeneracijske traume

14/1/2018

Nekad tuga ili strah koji osećamo može biti odraz traume koja se desila u porodici nekoliko kolena unazad. Na mojoj ličnoj analizi (a svaki pristojan terapeut ima svog terapeuta) sam došla do tako strašne i naizgled beskrajne tuge da sam imala osećaj da nije moja jer nisam imala tako velike traume. Ovo je bio očaj i bespomoćnost zbog nekog velikog gubitka koji ja nisam imala. Prva asocijacija na to osećanje je bila moja prabaka Tina (koju nikad nisam srela, niti sam o njoj dotada nešto i razmišljala).

Moja prabaka Tina je za sebe govorila da je najsrećnija devojka Beograda jer se udala za pažljivog i pametnog čoveka, prvog doktora istorijskih nauka na Beogradskom Univerzitetu. Rodila je svoje prvo dete, sina. A onda je njen muž otišao u rat, prvo Balkanske pa Svetski ... Ona je sa malim sinom na početku Velikog rada išla u zbeg iz Beograda; mali sin nije izdržao glad i hladnoću i umro joj je na rukama. Čekala je muža da se vrati, strahovala i radovala za svako pismo i konačno ga je posle dugih 5 godina dočekala. Dobijaju novo dete, ćerku. Njenoj sreći nije bilo kraja, govorila je (ovo piše moja baka u dnevniku) “moj muž ne stigne ni papuče da izuje - a ja već trudna“. A onda, muž se odjednom razboli od španske groznice i za 4 dana umre. Tina je bila užasnuta, poluluda od bola svaki dan je očajavala satima na groblja sa malom bebom od 6 meseci u rukama ... i tako 3 meseca svaki dan je plakala po groblju a onda je shvatila da je trudna (i to da je trudna već mesecima). Odjednom nije bila odgovorna samo za bebu već i za još jednu nerođenu, sabrala se, stegla i postarala za svoju decu, nikad više nije zaplakala. Bila je jaka za njih, sama im je obezbedila sve što im je trebalo u životu a sebe je zapostavila. Zabranila je sebi tugu i slabost.

I 3 generacije kasnije ni ja nisam umela da tugujem, nisam smela da budem slaba. Imala sam zabranu na tugu i bespomoćnost, nisam mogla da ih osetim, a samim tim ni da naučim da ih podnosim. Počela sam da se isceljujem tek kada sam ožalila sudbinu svoje prabake, bake i majke. Tugovanje mi je donelo teške periode, nakon kojih je uvek sledila sloboda puštanja kontrole, prepuštanje životu i ogromna snaga koju sam dobila iz povezivanja sa svojim precima ... Zahvalnost što su stegle srce kad je trebalo, što su i mene naučile da budem jaka i žaljenje što nisu mogle da puste svoju snagu kada opasnosti više nije bilo.

I tek tako ... tek kad sam postala i slaba i jaka, i srećna i tužna, i uplašena i hrabra ... postala sam cela.

Comments

Bolna sećanja, greške iz prošlosti

14/1/2018

Comments

Kad čovek ima neki nedovršen posao iz prošlosti (nešto sebi zamera, oseća intenzivnu tugu ili ljutnju) onda mu se ove situacije stalno vraćaju, proganjaju ga i kvare mu sadašnjosti. To vraćanje je u stvari koristan mehanizam kojim pokušavamo tim sećanjem da ovladamo, da ga obradimo na jedan novi, bolji način. Jer svaki put smo malo mudriji, imamo više iskustva i novu šansu da obradimo nešto što je ostalo u sećanju kao trauma. To znači da tada osoba nije bila u stanju da obradi intenzivne emocije jer nije bila dovoljno zrela, nije imala mogućnosti ili nije imala adekvatnu podršku bliskih ljudi, neko čak dobije i zabranu da o tome ikada govori.

Možemo da kažemo da smo obradili događaj kad osećanja više nisu intenzivna, kad su deo nas, kad razumemo razloge za svoje postupke i postupke drugih ljudi i svesni smo svega onoga što smo iz tog bola naučili.

Svaki put kad se bolna sećanja jave imamo priliku da malo bolje razumemo okolnosti koje su ih stvorile, da se zapitamo koje smo mogućnosti imali tada a koje imamo sada i prihvatimo izbore koje smo napravili.

Comments

Bračno savetovanje

14/1/2018

Comments

"Parovi koji dolaze na savetovanje gube mnogo vremena pokušavajući da ubede svog partnera da greši. Cilj je da nauče da pregovaraju umesto što se pretvaraju u sudije ili žele da promene drugog.

Ako ti stalno ukazujem na greške, ako živim da bih ti govorila šta je trebalo da uradiš, ako se samo bavim time da ti pokazujem kako se šta radi, možda ću postići (možda) da se osećaš kao idiot, ili još gore da me ostaviš, ili u najgorem slučaju da ostaneš kako bi me prezirao.
Želim da me istinski saslušaš, da načuljiš uši kao da se radi o tvom interesu, želji, ljubavi.

Ako zaista želim da me saslušaš, onda moram da naučim da ti pričam o sebi, o onome što je meni potrebno, i o tome kako se ja osećam u vezi sa tvojim stavovima. Nakon te male izmene verovatno će ti biti lakše da me saslušaš."
~ Jorge Bucay & Silvia Salinas “Voleti se širom otvorenih očiju“

Comments

Transgeneracijske traume

Bolna sećanja, greške iz prošlosti

Bračno savetovanje

Categories

Archives