Blog - PSIHOTERAPIJA

Transgeneracijske traume

14/1/2018

Nekad tuga ili strah koji osećamo može biti odraz traume koja se desila u porodici nekoliko kolena unazad. Na mojoj ličnoj analizi (a svaki pristojan terapeut ima svog terapeuta) sam došla do tako strašne i naizgled beskrajne tuge da sam imala osećaj da nije moja jer nisam imala tako velike traume. Ovo je bio očaj i bespomoćnost zbog nekog velikog gubitka koji ja nisam imala. Prva asocijacija na to osećanje je bila moja prabaka Tina (koju nikad nisam srela, niti sam o njoj dotada nešto i razmišljala).

Moja prabaka Tina je za sebe govorila da je najsrećnija devojka Beograda jer se udala za pažljivog i pametnog čoveka, prvog doktora istorijskih nauka na Beogradskom Univerzitetu. Rodila je svoje prvo dete, sina. A onda je njen muž otišao u rat, prvo Balkanske pa Svetski ... Ona je sa malim sinom na početku Velikog rada išla u zbeg iz Beograda; mali sin nije izdržao glad i hladnoću i umro joj je na rukama. Čekala je muža da se vrati, strahovala i radovala za svako pismo i konačno ga je posle dugih 5 godina dočekala. Dobijaju novo dete, ćerku. Njenoj sreći nije bilo kraja, govorila je (ovo piše moja baka u dnevniku) “moj muž ne stigne ni papuče da izuje - a ja već trudna“. A onda, muž se odjednom razboli od španske groznice i za 4 dana umre. Tina je bila užasnuta, poluluda od bola svaki dan je očajavala satima na groblja sa malom bebom od 6 meseci u rukama ... i tako 3 meseca svaki dan je plakala po groblju a onda je shvatila da je trudna (i to da je trudna već mesecima). Odjednom nije bila odgovorna samo za bebu već i za još jednu nerođenu, sabrala se, stegla i postarala za svoju decu, nikad više nije zaplakala. Bila je jaka za njih, sama im je obezbedila sve što im je trebalo u životu a sebe je zapostavila. Zabranila je sebi tugu i slabost.

I 3 generacije kasnije ni ja nisam umela da tugujem, nisam smela da budem slaba. Imala sam zabranu na tugu i bespomoćnost, nisam mogla da ih osetim, a samim tim ni da naučim da ih podnosim. Počela sam da se isceljujem tek kada sam ožalila sudbinu svoje prabake, bake i majke. Tugovanje mi je donelo teške periode, nakon kojih je uvek sledila sloboda puštanja kontrole, prepuštanje životu i ogromna snaga koju sam dobila iz povezivanja sa svojim precima ... Zahvalnost što su stegle srce kad je trebalo, što su i mene naučile da budem jaka i žaljenje što nisu mogle da puste svoju snagu kada opasnosti više nije bilo.

I tek tako ... tek kad sam postala i slaba i jaka, i srećna i tužna, i uplašena i hrabra ... postala sam cela.

Bolna sećanja, greške iz prošlosti

14/1/2018

Kad čovek ima neki nedovršen posao iz prošlosti (nešto sebi zamera, oseća intenzivnu tugu ili ljutnju) onda mu se ove situacije stalno vraćaju, proganjaju ga i kvare mu sadašnjosti. To vraćanje je u stvari koristan mehanizam kojim pokušavamo tim sećanjem da ovladamo, da ga obradimo na jedan novi, bolji način. Jer svaki put smo malo mudriji, imamo više iskustva i novu šansu da obradimo nešto što je ostalo u sećanju kao trauma. To znači da tada osoba nije bila u stanju da obradi intenzivne emocije jer nije bila dovoljno zrela, nije imala mogućnosti ili nije imala adekvatnu podršku bliskih ljudi, neko čak dobije i zabranu da o tome ikada govori.

Možemo da kažemo da smo obradili događaj kad osećanja više nisu intenzivna, kad su deo nas, kad razumemo razloge za svoje postupke i postupke drugih ljudi i svesni smo svega onoga što smo iz tog bola naučili.

Svaki put kad se bolna sećanja jave imamo priliku da malo bolje razumemo okolnosti koje su ih stvorile, da se zapitamo koje smo mogućnosti imali tada a koje imamo sada i prihvatimo izbore koje smo napravili.

Bračno savetovanje

14/1/2018

"Parovi koji dolaze na savetovanje gube mnogo vremena pokušavajući da ubede svog partnera da greši. Cilj je da nauče da pregovaraju umesto što se pretvaraju u sudije ili žele da promene drugog.

Ako ti stalno ukazujem na greške, ako živim da bih ti govorila šta je trebalo da uradiš, ako se samo bavim time da ti pokazujem kako se šta radi, možda ću postići (možda) da se osećaš kao idiot, ili još gore da me ostaviš, ili u najgorem slučaju da ostaneš kako bi me prezirao.
Želim da me istinski saslušaš, da načuljiš uši kao da se radi o tvom interesu, želji, ljubavi.

Ako zaista želim da me saslušaš, onda moram da naučim da ti pričam o sebi, o onome što je meni potrebno, i o tome kako se ja osećam u vezi sa tvojim stavovima. Nakon te male izmene verovatno će ti biti lakše da me saslušaš."
~ Jorge Bucay & Silvia Salinas “Voleti se širom otvorenih očiju“

Da li previše razmišljate?

29/5/2017

Da li previše razmišljate? Iza toga često stoji problem sa donošenjem odluka. Različiti su razlozi zbog kojih je nekome teško da donese odluku: neko se plaši da ne pogreši, neko se plaši da kad jednom preseče izgubiće sigurnost koju ima i više neće moći nazad.
Ima onih koji u nedogled odlažu odluke i tako imaju iluziju da još uvek imaju izbor, da nisu presekli. Ali to je uvek iluzija jer i kad se dvoumimo, pa nam je teško da se odlučimo i na kraju ne donesemo nikakvu odluku - i to je nekakva odluka: odluka da se odreknemo se moći odlučivanja o svom životu i ima svoje posledice.
Neko previše razmišlja jer se plaši uspeha, tj. onoga što bi bile posledice uspeha: pojavila bi se konkurencija, zavist, morao bi stalno da se dokazuje, kad-tad doživeo bi i neuspeh ... Hteo bi da se unapred osigura od ovakvih posledica, što je nemoguće – neprijatnosti su sastavni deo života. Negativne stvari čovek mora prvo da nauči da podnosi a onda i da iz njih izvuče i dobre strane.
Strah od greške tera osobu da previše razmišlja, pokušava da sve uradi savršeno; a perfekcionizmom se brani od stida ili krivice koja bi se javila ako bi pogrešila (“Trebalo je da znam“ “Morala sam bolje“).
Efektno rešenje za previše razmišljanja je: dajte sebi rok, razuman ali kratak. I testirajte realnost: pokušajte sa rešenjem koje nije savršeno ali je dovoljno dobro. Dovoljno dobro rešenje radi posao iako nije savršeno; štedi vreme, energiju i živce a često otkrijemo da je efekat isti kao kod savršenih rešenja za kojima tragamo.

Promene

26/5/2017

Super je imati autentično samopouzdanje, hrabrost, volju ili lakoću komunikacije ali šta ako neku od ovih veština nemaš?
Za početak učiš imitacijom – radiš ono što radi neko ko tu osobinu ima. Obrati pažnju na to kako ta osoba izgleda, kako hoda, kako je obučena, kako sedi, kakav telesni stav ima, kako drži ramena a kako glavu, kako komunicira. Pokušaj da se staviš u njen položaj (ali bukvalno), da je odglumiš i da zamisliš kako je to biti ta uspešna ili hrabra osoba ... Kako se ona oseća, šta govori sebi?
Promena ponašanja nije dovoljna za dubinsku izgradnju osobina, ali jeste njen sastavni deo. Sama promena položaja i pokreta tela – čini da se drugačije osećaš. Probaj, možda ti se i svidi.
Fake it till you make it.

Postavljanje granica

5/5/2017

Nekada nije lako reći: Ne. Nije lako postaviti granice ili ući u sukob sa nekim ko nas loše tretira. Razlozi tome mogu biti mnogobrojni: strah od posledica, mnogo volimo da budemo dobri, osećamo krivicu kad ispoljimo agresiju, nećemo da se zameramo, plašimo se da izgubimo ljubav te osobe ... Tako onda radimo stvari koje ne želimo, nekad i za ljude za koje ne želimo. A nikome nismo dužni da: dajemo svoje vreme, radimo umesto njega ili trpimo uvrede.
Kad postavimo zdrave granice šaljemo poziv drugima da i oni to urade. A ako se neko oseća loše zato što se mi postaramo za sebe – to je do njega i to nema veze sa nama. Mada oni koji žele da ruše tuđe granice će upravo činiti da se ovako osećamo; pokušaće da nas ucenjuju, izazovu krivicu ili čak napadnu i obezvređuju. Tek tada ne treba ustuknuti jer je pred vama manipulator. Svako je na neku manipulaciju osetljiv, na nešto se “peca“. Oni koji stalno prelaze tuđe granice iskorišćavaju druge tako što im nađu slabu tačku. Npr. neko je slab na krivicu pa će mu stalno prebacivati i tako manipulisati, neko je slab na slabost pa će se prikazivati nesposobnim i čekati da se sažale; neko ima slabo samopoštovanje pa će mu manipulator u početku laskati a posle tražiti usluge.
Odbijanjem nećemo biti zli, već postavljanjem granica činimo uslugu sebi (jer se brinemo za sebe) a činimo uslugu i onom ko pokuša da ih krši jer uči važnu lekciju da tako u životu više ne može (bar ne sa nama).
I da, postavljanje granica može da bude kreativan izazov, pustite mašti na volju da nađete sopstveni stil, onaj koji vama najviše odgovara: “Neću“ “NE!“ “Neka hvala“ “Mrš“ “Nisam zainetesovana“ “Hvala, dovđenja“. Recite ne u stilu koji vama najviše odgovara: pristojno ili bezobrazno ili sa osmehom. A ako ispred sebe imate bezobraznu sirovinu, morate komunicirati na nivou koji je njemu dostupan – tad je nepristojan gest jedino efikasno sredstvo asertivne komunikacije.

Kreativnost

25/4/2017

Dugo sam za sebe verovala da nisam kreativna. Možda je to i sa tobom slučaj ... neko te još kad si bila mala ubedio da nemaš talenta ili da ne smeš da pogrešiš ... I vremenom si počela i sama da veruješ da nemaš šta da ponudiš svetu. Strah od greške uništava kreativnost.

Al kao što Jung kaže “ništa u čoveku nije zauvek izgubljeno“(ili nešto slično). I tako sam odlučila da iskopam tu moju kreativnost, znajući da je sigurno tu, da nije umrla ... samo nije imala priliku da se razvije, da prodiše. Pokušavala sam da pišem, svaki da sam sedela 1 sat ispred praznog papira i nisam imala šta da napišem niti mi je išta padalo na pamet (! Kadgod ti ništa ne pada napamet budi sigurna da nešto važno potiskuješ – čovek nikad nije bez misli). I nisam odustala, 2 meseca sam prazna sedela nad praznim papirom – a onda su počele da mi padaju na pamet ideje, tek delići rečenica i misli. Posle pola godine svakodnevnog rada, pisanje je postalo lako, postalo je navika a inspiracija samo raste.

Bitna je bila disciplina: da pišem i kad mi se ne piše, da pišem svaki dan, da treniram volju mesecima iako ne vidim napredak. Pored dislipline bitan je bio i rad na otporima ka pisanju, to su bili sitni strahovi i sumnje koji su bili tik ispod praga svesnosti ali su blokirali kreativni proces. Trebalo mi je vremena da dođem do njih, da ih “svarim“ i prevaziđem. Neke od tih blokada su bile: verovanje da moje pisanje nije dovoljno dobro, da ne smem da pravim greške, strah da se izložim pred drugima (i rizikujem prezir ili osudu) i meni najgori strah koji se pojavio iza svih: strah od uspeha (šta ako budem dobra u tome i moram da nastavim da napredujem i razvijam se). Rad na sebi me je doveo do prihvatanja da kao početnik u pisanju ni ne mogu da budem sjajna, da su greške vredne (jer iz njih učim), da imam šta da ponudim svetu (i da ljudi to cene) i da mogu da podnesem uspeh, korak po korak.
Nadam se da će te moje iskustvo podstaći da istražiš šta sve možeš da stvoriš, da se zapitaš šta te sve sprečava i inspiriše da se usudiš.

Velika očekivanja

5/4/2017

Mi ljudi često imamo očekivanja, vrlo razrađene fantazije o tome kakav bi naš život, svet ili drugi ljudi MORALI da budu. Neko ima fantaziju da bi život trebao biti savršen bez ikakvih problema i onda se stalno oseća ljuto i isfrustrirano (jer ta želja nije realna); neko očekuje da određeni segment života bude idealan (savršen posao, brak ili dete), neko očekuje laka i brza rešenja, da dobija sve sa malo (ili nimalo) truda. Ovakve snažne fantazije mogu ostati skrivene u nesvesnom. A možemo pretpostaviti da postoje uvek kada nemamo motivaciju, lenji smo, prebrzo odustajemo ...
Važan deo rada na psihoterapiji je upravo osvešćivanje ovih nesvesnih fantazija: očekivanja koja imamo od sveta, da je život dužan da nam da, da su ljudi dužni da brinu o nama, da ljudi moraju biti fer, da je dovoljno da mi (ovako fantastični) treba samo negde da se pojavimo i ponude će samo da pljušte (za posao, ljubav)... Maltene svakodnevno imamo ovakve idealizacije i očekivanja posle kojih sledi razočaranje. Nezdrav odgovor na razočaranje je povlačenje, pasivnost, gubitak želje i volje “Kad mi nije palo s neba – neću ni da se trudim“. Zdrav odgovor bi bio “Vidi izgleda treba nešto i da pokažem, da naučim i uradim – nije dovoljno da se samo pojavim“.
Gdegod postoji ljutnja na sebe, druge ili život – postoji i neko nerealno očekivanje koje ovi nisu i nikada neće moći da ispune. Nije lako “uloviti“ ove svoje fantazije a ljutnja je dobra polazna tačka; kadgod je osetiš možeš da pitaš sebe: Na koga se (sve) ljutim? Šta sam zapravo htela da dobijem? Da li je to što očekujem nešto što svi realno dobijaju? Da li su dužni da mi daju ili bi ja to samo želela?

Zavisnost od partnera

30/3/2017

Šta se dešava kad nismo celoviti kao osobe? Kad smo zavisni od nekog drugog (emocionalno ili materijalno), kad nemamo izgrađenu volju ili sposobnost samostalnog odlučivanja ili prosto samo ne poznajemo sebe: ništa nas ne pokreće, nemamo svoje strasti? Onda se obično zakačimo za nekog ko ove sposobnosti ima: ko će da nas izdržava ili smiri ili pokreće (čitaj:izvodi). Tada u partneru tražimo nešto što će da nas “zakrpi“, da nam da ono što nam fali, da nas napravi celim.

I sve bi to bilo bajno: našli smo se i zajedno činimo jedno celovito biće. Međutim odraslom čoveku nije dato da bude zavisan, pa će pre ili kasnije početi da mrzi onog od koga zavisi a bogami i da mu zavidi (baš na onim osobinama koje su ga u početku privukle). Ova negativna osećanja može otvoreno da izražava kroz agresiju, ili da ih pomeri na neku drugu osobu (pa onda npr. mrzi svekrvu ili taštu). A može i da ih potisne pa da partneru vraća kroz zvocanje ili obezvređivanje (često baš onih osobina koje njoj fale). Može i da (ne)svesno kažnjava partnera tako što će mu uskratiti ono što je njemu važno, pa tako žene često izgube seksualnu želju (jer znaju koliko je to muškarcu važno), muškarci prestanu da poklanjaju pažnju i razgovaraju ...
Šta se dalje dešava? Pa ako je deo mene u drugom, onda tog drugog ne smem da napustim (čak iako mi je u vezi loše) niti da pustim da ode. Ako je u partneru moja sigurnost, moja hrabrost ili moja slabost ne smem da izgubim deo sebe koji je u njemu pa moram stalno da ga nadgledam, kontrolišem i (ne)svesno manipulišem.

Veza dvoje polovičnih ljudi nije osuđena na propast već je velika šansa za razvoj ako prepoznam šta to partner ima što ja nemam ili ne znam i umesto da od njega zavisim – odlučim da od njega učim. Možda će se druga strana u početku buni - jer je odnos zavisnosti uvek dvosmeran i partner sigurno neki deo sebe drži u meni (možda svoju slabost, emotivnost, zavisnost) i nije spreman da ih lako pusti. Ali ako mu je zaista stalo – podržaće moj razvoj i želju za napretkom. Onda oboje možemo postati kompletniji ljudi, samodovoljni, koji ostaju zajedno jer tako biraju a ne zato što iz zavisnosti moraju.

Zavist

16/3/2017

Zavist se može prepoznati po tome što postoji ljutnja na nekoga i obezvređivanje te osobe. Zašto bi neko obezvređivao tuđ uspeh ili pokušaj ako mu ne zavidi? Možemo da se ne slažemo sa nekim, možemo da smatramo njen način pogrešnim – ali nećemo imati potrebu da obezvređujemo ako ne zavidimo.
Zavist može jako lako da se sakrije iza maske pravičnosti i prijateljstva (“Ja ću da ti kažem šta sve kod tebe ne valja“ “To je za tvoje dobro“).
Ako ne osvestimo zavist, možemo da dugo nekog mrzimo i obezvređujemo a sebe sprečavamo da razvijamo one sposobnosti zbog kojih drugome zavidimo. Kao i svako drugo negativno osećanje, zavist ima svoju svrhu i može nam poslužiti kao gorivo za razvoj. Kad osvestimo svoju zavist, ona nam može biti putokaz za bitne stvari u životu, koje nam nedostaju i na kojima onda možemo da radimo.